ne gledam TV već deset godina i obično nisam u toku sa onim što se dešava, pa tako, trčeći u petak po kiši na relaciji škola-biblioteka-ambulatna-mesna kancelarija, nisam ni znala da je Noć muzeja otkazana… 
kada sam se, u subotu ujutru, vratila za Mošorin, opet po kiši, i počela da raspremam moju “zemljanu galeriju”, pozvala me je učiteljica Marija da pita da li otkazujemo… iz poštovanja prema situaciji rekla bih “da”, ali iz obaveze prema deci koja su se beskrajno radovala šetnji po svom selu odlučili smo – NE odustajemo! pre pola 7 sam došla sa ulaznicama, a oni su već nestrpljivo čekali… kiša je, u međuvremenu prestala, a maloj ekipi pridružili su se i zamenik škole Saša, Kaća iz biblioteke, veroučitelj Milorad… i šetnja je mogla da počne :)
ispred dvorca Vlaškalić pozdravila nas je predsednica mesne kancelarije Ruža Jovanović i rekla da ulaznice ne naplaćujemo i da će se mesna zajednica pobrinuti za osveženje na kraju! hvala im na ovom lepom gestu :)
zahvalnost dugujemo i Mileni, koja nam je vilu otvorila… nažalost, nismo se mogli popeti na sprat, ali smo bar imali priliku da vidimo tavanicu u ulaznom holu koju je oslikao Uroš Predić – od uzbuđenja zaboravih da fotkam, ali hoću-prvom prilikom…
za one koji ne znaju: vilu je sagradio Prota Svetozar Vlaškalić u samom centru Mošorina 1926-28. godine u duhu romantičarskog istorizma. u njoj je danas smeštena ambulanta, ali sa idejom da se izmesti i tu naprave kulturni sadržaji… vila je pod prethodnom zaštitom.
krenusmo ka zadužbini Prote Vlaškalića na bregu…
a zahvaljujući Saši saznali smo neke neverovatne stvari – da je upravo na ovom mestu bila katolička crkva, a preko puta nje i plebanija (ali su, nažalost, porušene nakon II svetskog rata)
iako neki nisu odobravali što decu vodimo “na groblje po mraku”, ja sam insistirala da vidimo zadužbinu, odnosnu crkvu posvećenu sv. Nikoli iz dva razloga: 1.projektovao je naš čuveni arhitekta Đorđe Tabakovića, a 2. ikonostas je oslikao Uroš Predić (crkva je pod zaštitom)! 
iz istog izvora saznajemo da je, preko puta kapele, bilo staro groblje (slika levo), a da se desno, u šumici, nalazilo i mađarsko groblje.
veroučitelj Milorad upoznao nas je sa mnogim drugim zanimljivim detaljima, a za one koji nisu imali prilike da uđu, ponavljam par fotografija enterijera sa 1.maja:
inače, crkva je bila namenjena za ženski manastir, a postojao je i projekat uređenja vrta oko nje (na osnovu kog su posađeni mnogi rogači i druge egzotične biljke, koje su kasnije, podizanjem groblja, posečene – opet hvala Saši na informaciji.)
izgradnja ove lepe crkve početa je 1932.
građena je u srpsko-vizantijskom stilu, kombinacijom crvene i žute cigle. ikonostas, delo Uroša Predića, bio je ukraden 80-ih godina, ali su ga, srećom, pronašli i vratili…
ostale ikone je oslikao samouki slikar Žarko Milinov iz Šajkaša, pod budnim okom Predića, koji nije više bio u stanju da radi…
treću planiranu destinaciju, nažalost, nismo posetili, jer su je krečili: kuća u kojoj je nekad živeo Ilija Kolarić. za one koji ne znaju, Ilija Kolarić (1926 – 2003) bio je istaknuti novosadski pejzažista, čija se dela nalaze u mnogim domaćim i stranim kolekcijama umetnosti. osim toga, bio je i pilot, a neki kažu i mnogo egzotičnijeg zanimanja (šapnućemo vam kad dođete) – više detalja potražite ovde.
dolazimo, zatim, do table posvećene Isidori Sekulić. iako nije rođena u ovoj kući (već par stotina metara niže u Bućkarima), zastajemo da nam Kaća kaže koju reč o njoj…
a potom do crkve, na još jedan mini-čas… Saša nam priča da je stara crkva (od naboja i pokrivena šindrom, koju Miloš Crnjanski spominje u “Seobama”!) postojala 500 metara niže. zbog svih ovih neverovatnih stvari koje slušam dok se šetamo, dolazim na ideju da sve ovo treba popisati, dokumentovati, nacrtati… i uraditi mapu i 3D modele ovih građevina… pa, ko od studenata želi da radi dvonedeljnu praksu sa nama, evo šta će im biti zadatak :)
e, a onda ulazimo u školu, jednu od najstarijih u Šajkaškoj – iako se prva spominje već 1730.godine, ovaj deo je sagrađen 1906. (u njoj se danas nalazi fiskulturna sala, biblioteka, zbornica itd.) ovde su đaci bili domaćini, a mi smo slušali priču: prvo o školi, a potom o Svetozaru Miletiću,
čija se kuća nalazila upravo u parku, a potom svi zajedno idemo do novog dela škole:
gde saznajemo za još 2 mošorinska velikana: Dušana Kanazira (1921—2009), čuvenog biologa, akademika i predsednika SANU i Radoslava Markovića (1865-1948), čoveka koji je zaslužan za pokretanje zadrugarstva u Srbiji! 
iako nije poznato i čuveno dobro, svratismo i do naše “zemljane galerije” – kako rekoše deca: bilo je baš romantično! 
došla sam na ideju da fotografije sa izložbe Oko arhitekture iskoristim i napravim jednu improvizovanu galeriju :)
žao mi je što nemam fotografije kad je pao mrak i kad su ovu prostorijicu ispunila deca, bilo je stvarno izvanredno… 
kako kaže moj najomiljeniji mališan Đole: jedino ti taj laptop kvari atmosferu! ipak, spontano sam im ispričala o zemljanoj arhitekturi i pokazala neke lepe fotografije… 
a onda smo se svi zajedno uputili na poslednje odredište – mesnu kancelariju!
gde nas je čekalo zasluženo osveženje i gde smo čuli još koju reč o Mošorinu…
za kraj ove divne večeri, spontano je izveden “Jova”, na radost svih nas prisutnih :) nadam se da su deca uživala bar delić onoga koliko sam ja – toliko toga sam naučila i iskreno sam zahvalna svima koji su mi to zadovoljstvo priuštili!
iako je ovo priča Noći muzeja, ipak želim da napomenem da Mošorin ima još mnogo toga lepog i prirodnog da ponudi – od Titelskog brega, Tise, do par preostalih salaša u okolini… ali, to je neka d(r)uga priča :)
eto, ako ne pre – vidimo se u Mošorinu sledeće godine! ove smo se zagrevali, a sledeće ima da vas iznenadimo!
Diiivnooooo, hvala