pretpostavljam da već znate, ali ipak… izložba je organizovana u Društvu arhitekata Novog Sada u okviru “Oko arhitekture” pod vođstvom Tanje Babić sa Departmana za arhitekturu…
moj zadatak bio je da, kroz dokumentarnu fotografiju iz poslednjih par godina, prikažem PROCES (učenja, eksperimentisanja, igranja, razmene, rada i građenja, kako sam ja to shvatila :)
dobila sam potpunu slobodu, pa sam odlučila da je iskoristim :) i proširim utisak o zemljanoj arhitekturi i na druga čula :) 
hvala svima koji su Ideju podržali prstima :)
osim u klasične ramove, slike sam okačila gde sam stigla… nekako, ličilo je na mene :)
Tanja se iznenadila kad sam odlučila da ne želim podloge za fotografije, nego sam ih stavljala direktno na kartone – oguljene, ispisane, ali tako u skladu sa nesavršenošću i slobodom koju nudi zemlja :) isplatilo se 12 sati lepljenja na podu Društva… Tanja mi je pomogla u kačenju, koje je isto tako bilo odokativno :) jer, da je sve bilo savršeno, znali biste da to nisam ja, zar ne?!
moja velika želja – postaviti testove zemlje na pod, na reciklirani papir koji mi je Slobodan poklonio na jednom od sastanaka kreativnog mentorstva…
u prvoj prostoriji priča je tekla od diplomskog, preko Sirije, Egipta, Kolumbije, do Afrike (Ruande, Kenije, Tanzanije), zatim Francuske, Bugarske, Španije, Engleske i Maroka…
ćerpič, malter, kalup, Slobin trio i “manifest za pravo gradnje nepečenom zemljom”:
druga soba bila je namenjena radovima u Srbiji u poslednje tri godine, većinom iz Mošorina, ali i nešto iz Neština i Popovice (svi vi koji ste pravili fotke ste na fotkama i potpisani, da ne bude zabune ;) 
od kupovine kuće, preko dolaska ekipe iz Francuske, MORA 2011, 2012, balirane slame, reciklaže i koječega: 
a tu je i neizostavna prateća mašinerija: 
knjige, brošure, testovi zemlje, boje zemlje i šta sve ne…
vrata između druge i treće prostorije dobro su poslužila za vojvođanske lepote od zemlje…
treća prostorija i malo nekih osnovnih podataka o zemljanoj arhitekturi, za one najupornije:
šarolike fotografije: od izložbe u Alžiru, preko Japanaca do španskih igrarija: 
do kutka za naš dragi Leonardo “Pirate” projekat: 
e, ovako je izgledala postavka, a kako je bilo na samom otvaranju – iz objektiva Monike Mađar, studentkinje druge godine arhitekture: doček zvanica i iznošenje izložbe i van okvira Društva…
najhrabriji Drugari :)
neki lepi detalji iz Monikinog ugla :)
Prijatelji & Porodica: arhitekte, jogiji & planinari :) 
hvala svima što ste učinili da se među vama osećam kao kod kuće :)
ostanite Nasmejani & do sledećeg Druženja :)
Dragana,
tvoj entuzijazam, osmeh i optimizam su tolika inspiracija da samo mogu da zahvalim nekoj divnoj nameri kosmosa da nam ukrsti puteve na trenutak!!!! Srecna sam sto sam imala priliku makar da se ocesem o neverovatnu energiju kojom zracis!!!
Volim te puno!
I, svakako, cestitke cestitke cestitke…
Jela
mila moja Mudrice, hvala Ti puno :)
Do savršenstva nesavršena Dragana
Ne zameri, ali izložbi ipak nešto nedostaje: ne vidi se kako uspevaš čoveka da izmeniš i neprimetno ga nateraš da pusti zemlju da mu preko prstiju i dlanova dopre do srca. I istim putem nazad. Da ne traži idealno ravne površine i linije već idealnu smesu zemljanog maltera, idealnu tehniku rada sa raspoloživim materijalima. Da u svemu uživa, i u uspehu kao i u neuspehu, jer će i on pomoći da dođe do uspeha … i tako nešto.
Miša.
ne zameram, jer – mnogo lepo zvuči :))) puno hvala i srećno sa radovima!
Ovo je predivno! Svaka cast Dragana!!!
Draga Dragana,
mi se licno ne poznajemo, ali svaki put kada svratim na tvoj blog ili procitam neki od tvojih novih postova, ja se osecam kao da se znamo vec hiljadu godina!
Ja sam ona Ivanka koja je pre par godina prevodila film o koprivi sa nemackog na srpski, kompostiranje u biodinamici i jos svasta nesto… Sada zivim daleko, daleko, ali sam u srcu jos uvek sa svim idealistima i zanesenjacima, ljudima sa prostora nase domovine koji veruju da mogu promeniti svet.
Zelim ti svu mogucu srecu,draga! Zelim ti da postanes najomiljenija “zemljakinja” sirom sveta, na celoj Planeti! Puno radosti na izlozbi! Ne postoji nista lepse nego kada covek uziva u onome sto je stvorio!
Srdacno,
Ivanka Sarincic
PS: ako ikada zatreba pomoc, prevod ili slicno, ja sam tu!
puno hvala i veliki zagrljaj za Vas :) nadam se da će biti prilike da nešto “radimo”, makar i ovako – izdaleka :)