Ne znam šta podstiče ljude na razmišljanje o korenima, precima… u mom slučaju, bila je to knjiga neke hrvatske autorke na engleskom, koju sam pronašla u Ruandi 2007, o Jugi, sarmama, nostalgiji i nekim drugim detaljima koje samo mi pamtimo… knjiga me toliko dirnula, da sam, na prvom povratku za Srbiju, počela da se raspitujem ko sam i odakle sam… smešno je da sam tek tad shvatila da mi pola porodice slavi jedan, pola drugi Božić, mada više formalno, nego stvarno.Oko datuma njegovog rođenja niko nije siguran, ali se bar slažu da je u novembru 1933. Po jednom od njih, danas bi proslavio 82.rođendan. Retki su mu i preci sa prezimenom Bokanović, jer su se nekad prezivali Križanac, ali je, zbog nekog Bokana, čitav rod promenio ime… Rano je ostao bez majke, pa mu se otac opet oženio, te ima nekoliko polubraće i polusestara – jednu od njih otkrio je tek pre par godina.

Mlad je iz bosanskog sela Vedašića došao za Zemun na zanat, stolarski ili zidarski, niko više ne pamti, radio je i jedno i drugo. Ne znamo tačno kako je završio u Zmajevu, gde je upoznao suprugu Ivanku, s kojom se, potom, preselio za Veternik. I živeo je, a da sam to tek poslednih godina saznala, u kući od ćerpiča, koju su sami podigli. U toj kući smo proveli pola detinjstva.

Ima dve ćerke, a od njih četvoro unučadi i jednu praunuku. Ćerke, kao i prvog unuka naučio je mnogim veštinama, te tako nije retko da se one bave gletovanjem ili opravkama, umesto svojih muževa. Jedna od unuka zauvek žali što se nije na vreme priključila tim podučavanjima, valjda joj je trebalo predugo vremena da shvati čime želi da se bavi…

Voleo je dobru šalu, uvek imao pune džepove bombona, što za svoju, što za komšijsku decu, niko se ne seća da ga je ikad video bez bicikla i brda voća koje je uvek dovlačio na njemu… ekspert za kokanje kokica. Majstor za sve. Čovek koga su svi voleli, ili smo mi tako mislili. Neki kažu i da nije bio lak čovek uvek i prema svakom, ali u tu priču ne ulazim. Znam ono što pamtim.

Čak i kad je ostario, nije bio od onih dosadnih staraca koji traže pažnju i žele da ih posećuješ. Samo bi ponekad poručio: “reci joj da odavno nije bila” i ja bih znala šta mi je činiti. Ne, nije on bio jedan od onih mudrih staraca koji bi vam delio savete i pričao o smislu života… pokušavam da se setim o čemu smo pričali, ali ne znam. Priča je, jednostavno, tekla. Nije tu bilo neke filozofije, valjda smo samo živeli.

Dok su se svi ljutili i negodovali zbog godina putovanja, zbog mog izbora da se bavim blatom, a ne sedim u kancelariji… jedini je on podržao. I sam je godinama radio na građevini u Nemačkoj. Hteo je i u Irak, ali ga je porodica od toga odgovorila. “Samo idi, treba da ideš.”

Kad sam kupila kuću, došao je na prvu radnu akciju! Imao je već 76 i ne baš mnogo snage da krči džunglu sa nama… nameštao je vrata i nadgledao radove. Posle je išao da mi traži baliranu slamu po Veterniku, po staru građu na stovarište, napravio mi je kalup za ćerpič…

Kad smo saznali da je bolestan i da su mu lekari dali dva meseca života, svi smo bili u šoku. I svi smo se nadali nekom čudu. Nije se dogodilo.

Ipak, svako je za njega u ta tri meseca činio mala čuda: omiljeni unuk se trudio da « mu dan traje što duže » i šetao ga je, nosio, brinuo o njemu do poslednjeg trena. Odužio mu se za sve što je ovaj za njega uradio kad je bio mali. Najmlađi je došao iz daleka, da ga vidi i zapamti dok je još bio relativno dobro. I ostali su davali sve od sebe da što više vremena sa njim provedu, da mu pričaju, pitaju… da budu tu.

I to je tako predivno. Pomislim samo na one stare i same, po domovima, bolnicama… kako je to strašno i tužno. Ne, daleko od toga da je nabližima bilo lako, trebalo je nekad vanljudskih napora da ga prenesu do toaleta ili da počiste za njim, da slušaju buncanje… ali, svi su ostali tu.

I oni koji su se ljutili zbog nekih davnih nepravdi, do kraja su ih oprostili i pustili…

Otišao je, dok ga je starija ćerka držala za ruku. Rekla bih – kao srećan čovek.

Plašila sam se smrti, nikada nisam izgubila nekog tako bliskog. A onda je došlo saznanje da ništa nije tako strašno. Jedino fizička praznina, ali je ostatak, čini se, prisutan. Bar će mu biti lakše da nadgleda radove u Mošorinu…

Ispratili smo ga uz sunce, zvona, jednostavno. U suzama, pa sa dobrim šalama odmah potom. Mislim da nam ne bi ni dozvolio da ga dugo oplakujemo!

Hvala ti na svemu, stari majstore. Hvala, omiljeni moj deda Nidžo.

Share this...

Facebook

Pinterest

Twitter

Linkedin