20.septembar 2020.

nismo imale mnogo vremena za posetu Užicu tokom radne nedelje u Arheološkom parku, ali smo već napamet naučile kako doći do Staparske banje krivudavim, uskim ulicama, diveći se veštini drugih vozača i našoj Ruži.

ipak, nisam htela da odem iz Užica, a da nisam makar prošetala gradom. u nedelju rano ujutru prva me je dočekala crkva Svetog Marka sa drvenim zvonikom i krovom od šindre. sve je toliko lepo, uređeno i prepuno cveća, da samo poziva da uđete…

prođoh pored Jokanovića kuće, u kojoj je živela jedna od najbogatijih porodica u Užicu u drugoj polovini 19.veka.

pored narandžastih solitera,

stižem do Trga partizana

i do nekada čuvenog hotela “Zlatibor”, koga je projektovala crnogorska arhitektinja Svetlana Radović Kana.

od trga, krećem ka gradskoj plaži oko divne reke Đetinje,

sa pogledom na ostatke starog Užičkog grada na grebenu,

do hidrocentrale iz 1900.godine – prve centrale napravljene po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druge u svetu!

osim ovih znamenitosti, mene su oduševile i boje Užica :)

a kad smo već kod boja, prvi put sam videla bojadžijsku radnju!!! enterijer je kao zamrznut u vremenu :)

još neki od usputnih detalja starih vrata,

kao i stepenište i reciklaža plastičnih flaša ispred našeg smeštaja :)

pre polaska kući zaputile smo se ka Kadinjači, koja se nalazi 14 km od Užica.

kompleks, posvećen borcima užičkog Radničkog bataljona koji su nastradali 1941, završen je 1979.godine po projektu vajara Miodraga Živkovića i arhitekte Aleksandra Đokića.

prisetile smo se da su ovakva mesta bila sastavni deo osnovnoškolskih ekskurzija koje tad nismo znale da cenimo – verovatno dođe s godinama…

pomislila sam da je ovom mestu jedino falio zvuk, ali se priroda za to postarala – vetar je, pomerajući deo jarbola, pravio svoju muziku. umorne i ispunjene, krenule smo nazad ka Beogradu i Vojvodini…