u subotu smo, sasvim spontano, odveli Nadu i Đeru (srpski nadimci naših biciklista, hvala Milanu :) do Karlovaca i završili u jednoj lepoj i gotovo nestvarnoj priči – vinariji Živanović!o Karlovcima sam već pisala, ovu priču zato posvećujem medu & vinu…imali smo sreće da nas je dočekao sam gospodin Živanović, vlasnik, koji nas je, svojom zanimljivom i čudesnom veštinom pripovedanja, potpuno uvukao u neke druge svetove. kroz svet pčela kao predivnih bića, pa, kroz njihove domove, pa sve do priče o pradedi koji je glavni “krivac” za moderno pčelarstvo u ovim krajevima…a potom se upoznajemo sa drugom tradicijom ove porodice –  čuvenim vinima ausbruh, bermet, rizling…ovo je već sedma generacija vinara u porodici, a vino se spravlja u 300 godina starom lagumu. pokušali su da nagovore gospodina Žarka da pod izbetonira, a plesan skine sa zidova… ipak, dobro je upamtio reči svog dede da su upravo zemljani pod i ova plesan ono što čuvaju vino i čine ga posebnim, pa to nije učinio…svakojake sorte su uzgajali i još uzgajaju, a posebna karlovačka sorta je bermet, čiji se recept sa 27 tajnih sastojaka (među kojima su:  suvo grožđe, pelen, rogač,slačic, oraščić,vanila,suve smokve), prenosi sa generacije na generaciju. služen na mnogim dvorcima, stigao je i do Njujorka!usput nas je gospodin Žarko sasvim diskretno uputio kako se drži čaša, kako se pravilno nazdravlja, kao i zašto pravi znalci vrte vino u svojoj čaši – tu oni čitaju sortu, godinu… i tajnu njegovog dede: vino je lek i ne pije se više od jednog decilitra!a onda je došao najzanimljiviji deo – degustacija! toliko vina nisam popila za čitav život, pred kraj je već postalo pomalo gusto i veoma veselo… nisam znalac, ne volim alkohol, ali su me beli i crni bermet oduševeli. posebno beli… umesto dogovorenih sat vremena, druženje smo produžili na gotovo tri sata – kao neverovatna enciklopedija, gospodin Žarko pričao nam je o prijateljstvu sa Rankom Radovićem, tragičnom gubitku kulture i tradicije koji nas je zadesio, a stigosmo i do zemljanin kuća… meni je bilo jedino žao što sam bila loš prevodilac i što nisam mogla da dočaram atmosferu i reči koje su tekle… a onda je, kao spas u poslednji čas za neke od nas, stigao – domaći med :) livadski, sa polenom i propolisom i sa susamom! svako je dobio svog favorita!ni kiša nas nije sprečila da čujemo kako je, jednog sasvim običnog dana, stigla indonežanska ambasada, Če Gevarina ćerka, potom neki Italijani i za kraj – Izraelci koji su pevali pod drvetom! mogli bismo tako u nedogled, ali bilo je tu još ljudi koji su želeli da ukradu delić vremena ovog Velikog Čoveka… za kraj smo poneli po koji suvenir, obećali da ćemo svratiti do Moskopolja u Albaniji i da ćemo se, svakako, vratiti…a svratite i vi – da žvaćete vino i pijete med – a čika Žarko će vam objasniti zašto :) živeo još toliko, kao i ova lepa neprekinuta porodična tradicija!

Share this...

Facebook

Pinterest

Twitter

Linkedin