ovo nije priča namenjena svima vama koji me sve ove godine podržavate, vama dugujem neizmernu zahvalnost za tako iskrenu i ponekad (su)ludu veru u mene, vi ste ti koji mi dajete krila :)! ovo je priča namenjena svima koji se ljute, osuđuju, tajno ili javno, ono čime se bavim i to što (i koliko) radionice naplaćujem. ne želim da se pravdam, ali imam potrebu da kažem neke stvari, ovako, javno. tako da molim sve one koji vole moj optimizam da preskoče ovaj post :) 
iako svet uvek posmatram kroz ružičaste naočare, iako u vemu tražim samo pozitivno, iako, kako Bojanov tata kaže, ja posle svakog lošeg iskustva ili priče koja ne ide, uvek dodam “ ali, dobro“, ipak postoji i druga strana koju ne iznosim. ne zato što je krijem, nego zato što je svi imamo, zato što nikom nije lako… samo se trudim da uvek podsetim sebe da nije sve tako crno i da hoću da gledam vedriju stranu svega, ma koliko bilo teško… a da se ne lažemo: teško je.
dakle, za sve vas koji ne znate, rođena sam u poštenoj radničkoj novosadskoj porodici. u mom gradu sam završila osnovnu kao đak generacije, zbog čega mi ne dadoše da upišem umetničku (nego gimnaziju! a da mi je današnja pamet, završila bih zanat – zidarski ili bilo koji drugi!), a potom i arhitekturu, kako moji drugari imaju običaj da kažu: “samo uz pomoć dva lenjira”! i to je, najvećim delom, i istina – nisam imala više, a, na kraju krajeva, to je bilo sasvim dovoljno za jednog prosečnog studenta. kako nije bilo posla (a ni veze da se posao nađe), prihvatila sam prvu ponudu: posao u Ruandi (gde god to bilo!) da bih, delom od tih zarađenih novaca, otišla da na specijalizaciju u Francusku. stipendiju nisam dobila, pa sam tamo štedela svaki dinar, a kad ih je ponestalo, radila kao jedini ženski majstor na gradilištu blatnih maltera…
u Srbiju sam se vratila sa ogromnim entuzijazmom i željom da zemljanu arhitekturu pokrenem i da spasemo od zaborava naše tehnike i ovo bogatstvo koje imamo! od 2009. (gotovo) sve što sam radila bilo je na volonterskoj bazi, bezbroj predavanja i radionica… nažalost kad, posle skoro 5 godina, ja jedva opstajem od ovoga što radim i za čega se borim, a centar koji želim da podignem i dalje izgleda kao ruševina, pitam se ima li sve ovo smisla?!
volela bih da ovaj svet funkcioniše kroz razmene dobara (čak sam to i pokušala, menjajući svoje znanje za stare bojlere, drvene grede i ostalo, što, ali to nažalost, kod nas nije prošlo!) i da alat, materijal, hranu, smeštaj, struju, majstore i njihove dnevnice platim kroz razmenu, ali NE mogu!
nema šta nisam pokušala da (samo)finansiram ovu priču: od svih pokrajinskih konkursa, konkursa ministarstava, zelenih ideja, aktivnih zajednica, pa sve do raznoraznih stranih fondova i crowdfundinga… ali, od preko 100 konkursa, u poštenoj zemlji Srbiji (čak iako vam se projekat savršeno uklapa u sve i jedan kriterijum), za ove 4 godine prošlo je 2 ipo konkursa (mogu da objasnim i šta znači ovo ipo, ako ima potrebe!)
dakle, ja veoma poštujem što ljudi smatraju da znanje ne treba da se plaća, ali ako sam se za nešto školovala 19 (od moje 33 godine) i od toga ne mogu skromno da živim, nego treba da se bavim nekim drugim poslovima (čitaj : da odem da radim na prekookeanskom brodu, o čemu sam ozbiljno razmišljala u poslednje vreme) kako bih finansirala svoje skromne blatnjave snove, u čemu je, onda, poenta ?
ovakve radionice u svetu se naplaćuju VEOMA MNOGO: trodnevni kurs u Francuskoj ili Nemačkoj košta od 600-800 evra (bez smeštaja i hrane), a 7-dnevna radionica (sa Martinom Rauch-om) 1500 evra !
da pojasnim: od 15.000 dinara (koliko staje ova moja 7-dnevna radionica), pola ide za hranu i smeštaj (ne meni, nego lokalnom seoskom stanovništvu, čije penzije iznose 9.000 dinara!), a pola ide za majstore – ukoliko budem imala maskimalnih 6+2 učesnika, to će iznositi 60.000 dinara, što pokriva cenu koju sam ugovorila sa majstorima za dnevnice i prevoz! ako ne, pozajmljujem novac (koji vratim kad zaradim držeći radionice po pozivu po Srbiji), pa mi ostaje “samo” da kupim potreban alat i materijal i da mi, kao nagrada, ostanu te dve peći! mislim da je to više nego pošteno, zar ne ?!
možda bih se i ja pre neku godinu ljutila da vidim da ljudi naplaćuju ovakve stvari, možda bih rekla da sve to nije ekologija, permakultura, zdrav život, kako god… i možda drugi ljudi uspevaju da budu ekologični i permakulturni bez da ih ukalja novac, ali, nažalost ili na sreću, nismo svi mi dostigli taj stepen, iako se od sveg srca trudimo!
a, da vam pravo i pošteno kažem, nakon svih ovih i ovakvih godina, neće mi smetati i kad ga pretekne i kad budem sasvim lepo živela od njega, jednom!
i još nešto: ja ću nastaviti da održavam moje radionice, što volonterske (na kojima se, po default-u nikad niko ne pojavi, osim mojih prijatelja željnih druženja! i stranaca koji žele doći, a koje ne mogu da primim, jer još uvek nisam osposobila deo kuće za smeštaj!), što ove ozloglašene za koje tražim novac (kako vreme prolazi: sa sve manje stida!), jer to je, trenutno, jedini način da bar malo ubrzam, ionako, prespore radove u Mošorinu… a, na kraju krajeva, svako ima pravo izbora i slobodnu volju da izabere kojoj će (ako će uošte) prisustvovati!
a kad već spomenuh i moje radove “brzine umornog puža”, da dodam i ovo: ima i vas koji me pitate da li je kuća gotova, kad se useljavam i slično, vas koji se razočarate kad dođete i vidite da nismo mnogo odmakli… i, u pravu ste! nismo mnogo odmakli, ali uz sav trud i sve što zaradim (kao nezaposlena, a što pretekne od onog za borbu za goli opstanak!), ja uložim u Mošorin… i verujte – niko više od mene ne želi da se kuća što pre privede nameni, ali šta da se radi. moram da se pomirim sa tim da je za uspeh potrebno mnogo više od hiljadu i jedne noći!
ne želim da se ovo pretvori u kuknjavu i neku moju tužnu priču, to mi nikako nije bila namera… i dalje ostajem uporna i tvrdoglava, od snova ne odustajem, makar to značilo da svako malo (a baš se zaređalo u poslednje vreme!) ustanem iz svog blata i prašine (a sreća, pa još ima vas koji mi pružite ruku da ustanem i ne smeta vam što su vam iste posle blatnjave :), obrišem suze, kažem “ali, dobro”… i izmislim sebi novi posao i novu nadu u bolje sutra :)
i nisam jedina – ima ih još dosta koje znam (u Brusnici, Slancima, Irigu…i gotovo svakom kutku ove zemlje!) koji se jednako (i više) trude i (ne od)ustaju, koji me inspirišu i čijem se uspehu radujem!
a svima nama i vama želim da budemo malo strpljiviji, malo intuitivniji u razumevanju tuđih muka, sa malo više poštovanja za pošten rad i iskreni napor (koliko god to besmisleno bilo u zemlji Srbiji!) koji svako od nas ulaže u izgradnju svojih snova i da poštujemo to što smo različiti i što na različit način doživljavamo i živimo stvari, bez ljutnje i osuđivanja!
ŽIVELI :)
Dušo mila,
Znam da je život pun izazova i teških momenata. I da ima momenata kada bi se okrenula i otišla…
Ti si “osuđena” da uspeš i ostvariš svoje snove!!! Istraj u njima.
A, naplatiti znanje je obaveza! Ti si takođe u sticanje tog znanja uložila novac, a pre svega i najbitnije, dragoceno vreme svog života. I imaš puno pravo da to naplatiš. Jer, ne naplaćuješ samo prenošenje znanja i uslugu obučavanja, nego i ono najdragocenije…svoje vreme!
hvala, Divan Ženo i velika podrško moja :)
Ako osećaš sada te grlim snažno… a ako neko ko ima entuzijazma ponekad pusti suzu pa naravno da se tiče celog sveta,… jer lepet krila pokreće uragan…..tako ova mala zajednica stvara kritičnu masu koja će u utopiji svakodnevnice iznedriti novu vrstu vrednosti jako razmenljivu za dobra…A Bojan? Pa Bojan je ovaj drugi koji daje kredibilitet tvom ludilu (pogledati video)….Elem ljubim vas i želim vam strpljenja
http://www.ted.com/playlists/50/daryl_hannah_11_talks_that_in
hvala vam Svima iz Srca i Duše… neverovatno, ali potpuno si u pravu: pokrenuli ste uragan koji mi je obrisao blatnjave suze, podigao na noge i pokrenuo napred, još sam u šoku od te neverovatne brzine !!! HVALA vam, Kritični Ludi Ljudi!!!
Draga Dragana,
kod Tebe u Mošorinu je prelepo, i znam da ćeš istrajati u svojim naporima. Naravno, uvek imaš prava i da odustaneš bez ikakvih objašnjenja bilo kome.
Nego, jedan komentar. U celoj priči, zaista deluje da si PRESKROMNA. Na Tvom mestu, drugi bi debelo naplatili seminare … verujem da bi već samo od tog prihoda moglo nešto da se uradi. Izgleda da je Tebi, iz nekog razloga teško da naplatiš i da ZARADIŠ, umesto što samo pokrivaš troškove smeštaja i majstora. PA TI NA TO IMAŠ PUNO PRAVO!
Želim Ti puno sreće!
Brana
hvala, divna moja Brano :) potpuno si u pravu!
Draga Dragana,
znaš da te podržavam i pišem ti preko maila, ali sada imam potrebu da ti javno kažem, teško je i to je tvoja prava priča. Prošla sam tvoju radionicu i sa troje dece ne žalim ni jedan dinar koji sam odvoijila da je završim. I kažem da se radujem što sam nešto naučila i što je bilo prenešeno, baš tako, sa ljubavlju i verom da da je to ono pravo. Hvala i ne brini, mislim da ćeš se izboriti, možda sporije. I kada pogledaš svoju kućicu, sve ima smisla.
hvala puno na podršci, vremenu i svim komentarima koji mi od Tebe redovno stižu :)
Moglo bi se o ovom nasiroko i nadugacko a moze i kratko i jasno.
Boli te bas – samo cepaj!
hvala, Vuki moj dragi! takođe ;)
Umjesto priče o nama, našem narodu, našim naravima, nepoštovanju tuđeg rada i slobode, nepoštovanju različitosti i mržnje prema drugačijem, drugačijoj vjeri i običajima itd, evo za tebe mudrih misli velikog–malog čovjeka, jer mislim da češ u svakoj rečenici naći dio sebe i svog života.
Mahatma Gandi
Prvo te ignorišu, onda ti se smiju, pa se onda bore protiv tebe, a na kraju ti pobijediš.
Kukavica je nesposoban da osjeti ljubav – to je osobina hrabrih.
Sviđa mi se vaš Hrist, ali mi se ne sviđaju vaši Hršćani. Vaši Hršćani su tako različiti od Hrista.
Čovjek postaje velikan shodno stepenu na kojem radi za dobrobit drugih ljudi.
Gram prakse je vredniji od tona priče.
Niko me ne može povrijediti bez moje dozvole.
Uvijek mi je bila misterija kako se čovjek može osjećati počašćeno ponižavajući druge ljude.
Sa tobom smo i potpuno podržavamo tvoj rad i tvoje stavove. Život na brodu i nije tako loša ideja. Promjena je uvijek dobrodošla. Promjena posla, mjesta i okruženja. Možda poslije izvjesnog vremena ono što je sad isplivalo na površinu opet potone tamo gdje mu je i mjesto, a ako se to i ne desi, DOMOVINA TI JE TAMO GDJE MOŽEŠ DA ŽIVIŠ OD SVOGA RADA I GDJE TE POŠTUJU ZBOG ONOG ŠTO RADIŠ.
PS : Ne zaboravi da povedeš Bojana, dobro pjeva…
Tvoji prijatelji i saborci na pravom i jedinom putu ka povratku prirodi,
Vuk i Marina Krstić
“Vi, Prekrasni Ljudi, sa Vama mogu celu noć…” šta reći, osim da vas grlim najviše i da jedva čekam onaj kus kus u julu :)))
Hvala što si progovorila u ime svih nas koji ne govorimo o ovim stvarima, a suočavamo se sa njima svakodnevno i godinama već. Hvala što govoriš iskreno i mudro. Hvala što si sa nama svima i kad nisi.
Ne damo Te!
Živela ti nama, draga Ženo!
hvala i Tebi, Zmajice draga :) koliko i kako god da je, beskrajno sam zahvalna što se sa Vama, Malim-Velikim Ljudima, krčkam u ovom sosu, u ovoj i na ovoj zemlji – da sam sama ništa ovo ne bi imalo smisla… s Rukom u Ruci, nastavljamo dalje…
Gaga, znas da sam uvek bio ponosan tobom/tvojim optimizmom/onim u sta verujes. E pa sad sam jos ponosniji, ako je to ikako moguce, jer si pokazala da tek sad mozes i vise i bolje i istrajnije…ako nikako drugacije, u inat :).
Licno, jedni od najlepsih trenutaka u mom zivotu su bili oni vikendi provedeni u MO u blatu do zuba, nekad pokoceni, ili u roju komaraca, ali uvek puni zivota, ideja i shvatanja da se bas na tom mestu radja nesto novo… zamisli, iz blata.
Samo napred Madam El Nova ;)
hvala, mili moj Sombor el Suziću ;))) da znaš da nedostaješ!
Oduševljena sam onim što radite. To oduševljenje me drži od prošle godine, kada sam se sasvim slučajno našla na ovoj stranici, mada, ništa nije slučajno :)
Ubeđena sam da ćete prevazići sve prepreke i uspeti da ostvarite svoj san. Kada se nešto radi sa voljom, žarom i ljubavlju koji su u velikoj meri prisutni kod Vas, teško da će uspeh izostati, samo je pitanje vremena.
Od srca Vam želim sve najbolje.
od srca hvala, draga Danijela :)
Hej, Dragana, nedaj se.
Imaš puno podrške nas koji znamo šta, kako i koliko radiš.
I nemoj da se pravdaš nikome.
Samo plivaj dalje i što dalje.
hvala, Mišo :) šta bih ja bez vas :)
Mislim da je greska napravljena 2009.
U tvojim godinama sam otisla iz Srbije najdalje sto sam mogla, krenula skoro od nule i sad, nakon gotovo 3 godine, kada pogledam sa ramena, vidim progres. :) Vidim to sto sam cekala u Srbiji ( a cekala sam Godoa)!
Zelim ti puno puno strpljenja i srece.
hvala puno :) kada se okrenem i pogledam i ja vidim progres… samo, veoma mali! ipak, tu su ovi neverovatni Ljudi zbog kojih sve vredi i sve ima smisla i koji se pojave kad ih ne očekuješ – što poznati, što nepoznati (nemam reči da opišem ono što se desilo i što se dešava poslednjih 10-ak dana svuda oko mene!) zbog Njih još verujem da ovde vredi o(p)stati. srećno u belom svetu, pa se nadam da ćeš nam, kad dođeš – doći u posetu, a da ćemo mi moći da pokažemo da je progres progres-irao :) hvala od srca i samo hrabro tamo daleko!
Sama si izabrala tezi (ispravan) put do uspeha i cesto si nam u glavi jer ti zavidimo na hrabrosti…i da…Klara je to fenomenalno rekla u prvom delu posta i vise nista nemam da dodam :)
ima neka pesma “sam pao si”, hihihihi :) ili “ko me ter’o” :) što jes’-jes’ ;)
Vidim da kasnim sa komentarom, ali ipak, HVALA za podrsku, znanje, strpljenje.
Hvala na obrazovanju, sto nas ucis tako predano, i nadam se da neces prestati.
A sad ono o parama, kursevi napolju kostaju mnogo, kao neko ko je pohadjao i drzao iste( drugi zanat je u pitanju) odgovrno to tvrdim.
vidimo se uskoro
Draga Dragana… ali svaka ti je zlatna!!! Lako je reci ‘ne odustaj’, ali znaj da si i ti svojim primerom velika inspiracija!
hvala od srca, draga Branka :)