decembar 2012: ar deko, neomavarska & moderna Kazablanka ;)a sad najlepši i najizazovniji deo ovog grada. i jedan od najzahtevnijih postova koje sam ikad pisala… nadam se da ćete uživati u ovom obilasku!mali lučki grad, u toku francuskog protektorata, između 1912. i 1956, postaje velika arhitektonska laboratorija, gde će avangarda ujediniti marokanske i zapadnjačke motive. tokom prve polovine XX veka Maršal Lyautey namerava da od grada napravi nešto posebno. da bi se to postiglo, on osniva Zavod za arhitekturu i urbanizam, prvi takve vrste u istoriji francuskog urbanizma. njegov direktor, urbanista Henri Prost, radi projekat po kom Kazablanka, po prvi put, izlazi van delova medine, između 1917. i 1922.godine. do 1930, mavarska arhitektura počela je da oslikava pariski ar deko, karakterističan po kitnjastim balkonima, stepenicama i prozorima od kovanog gvožđa; fasadama i frizovima sa “urezanim elementima” i zaobljenim, pre nego pravim, spoljnim uglovima.jaka ekonomija i privatni investitori dovešće do proširenja i izlaska grada do Trga Ujedinjenih nacija. pravljene su avenije, beton prkosi zakonima gravitacije; kompanije, banke i bogati pojedinci ulažu u gradnju, ali ne bilo kog tipa – ar deko se nameće kao glavni stil. glatke linije, stroga simetrija i pravi uglovi javljaju se zajedno sa cvetnim dizajnom inspirisanim secesijom, strogošću i masivnošću konstruktivizma ili Bauhausa. ipak, nisu sve ar deko zgrade jednake arhitektonske vrednosti, ali su toliko brojne da formiraju jednu homogenu i impresivnu urbanu celinu. one pokazuju do koje mere je Kazablanka bila nov, moderan grad, orjentisan ka budućnosti i izgrađen u samo nekoliko decenija.  iako je većina fasada u lošem stanju, ipak se osećate kao u nekom filmu pred tom lepotom…mnogi od najboljih primera nalaze se u delu grada oivičenim bulevarom Muhameda V na severu, avenijom Lalla Yacout na jugu, ulicom Princ Moulay Abdellah na zapadu i ulicom Ibn Batouta na istoku.
a ukoliko želite da saznate više, knjige koje preporučuju su “Colonial Myths and Architectural Ventures”  (Jean-Louis Cohen i Monique Eleb) ili francusko izdanje: “Casablanca – Portrait d’une Ville” (JM Zurfluh).posle dosta mukotrpnog traženja informacija po internetu, konačno sam pronašla njihov zavod i dosta informacija je preuzeto odatle… bilo je zabavno prepoznavati zgrade koje smo fotografisali i igrati se na ovaj način… slobodno mogu reći da sada ovaj grad znam skoro pa u dušu ;) pa, da i vas upoznamo sa lepotama koje smo videli:

zgrada Bessonneau, zvana Hôtel Lincoln, jedan je od prvih repera centra grada. Izgrađena 1916.godine, sadržala je 60-ak stanova, prodavnice i hotel. neomavarski uticaj na ovoj klasičnoj strukturi podseća na arhitekturu XIX veka Severne Afrike. početkom 80-ih godina zgrada je potpuno ruinirana, a rušenje terase izazvalo je smrt 2 ljudi. iako se nalazila pod zaštitom, do potpunog kolapsa došlo je 2009.godine. danas je gotovo nemoguće videti je od silnih skela, čini se da ima nade da se spase: odmah preko puta njega nalazi se zgrada istog naziva – Bessonneau, te je, verovatno, činila celinu sa hotelom. odmah uz nju nalazila se još jedna zgrada u sličnom stilu, koju su srušili pre nekoliko godina, što je izazvalo buran protest stanovništva…pogledajte taj predivni spoj zapada i mavarske arhitekture…sa druge strane ulice nalazi se centralna pijaca, koju je projektovao Bousquet Pierre 1917.godine. odlučeno je da se pijaca premesti 1914. sa Trga Ujedinjenih nacija, a za novu lokaciju izabrana je ona na kojoj je, tokom 2 meseca, biila Francusko-marokanska izložba, kojom je maršal Lyautey pokušao da napravi promociju ekonomskog potencijala zemlje. prizemna zgrada preuzima tradicionalni stil pijaca južnog Maroka.  u enterijeru, centralni pokriveni deo na vrhu ima deo u obliku rotonde, u kome se prodaje riba. unutrašnja ulica okružuje butike. svež vazduh i ventilacija su obezbeđeni zahvaljujući fontanama i uskim otvorima. 8 ulaza omogućava ulaz sa svih strana, a glavni ulaz je nedavno istaknut i pokriven zelenim i žutim zellige pločicama:jedna od prvih lepotica na koju smo nabasali, a o kojoj nismo našli detaljnije informacije: bilo je simpatično kako smo Bojan i ja seli, sa željom da razvrstamo zgrade po stilovima, kako biste lakše mogli da ih pratite… ali smo vrlo brzo shvatili da su ovi uticaji toliko pomešani i isprepletani, da bi to bila nemoguća misija; pa smo odlučili da vas vodimo onako kako je i nas vodio put:zgradu Maret projektovao je  Hippolyte Joseph Delaporte 1932.godine. Delaporte stiže u Kazablanku 1913, zajedno sa braćom Perret potpisuje projekat za radnje Paris-Maroc (koje su postale Galerija Maroka), srušene 70-ih. Takođe je projektovao hotel Excelsior i male vile u ulici Parc, najvećim delom u neomavarskom stilu. Na ovoj 6-spratnoj zgradi meša neoklasične stilove i secesiju. zaobljeni ugao je polazna tačka za niz talasa koji se šire duž glavne fasade. 6.sprat u galeriji ističe spektakularni dekor prethodnog sprata, koji je pokriven višebojnim zellige (gleđosane terakota pločice koje se postavljaju u malteru), u kojima dominira tirkizna, evocirajući arhitekturu Gaudija. kupola iznad ugla zgrade takođe je pokrivena zellige pločicama, a u dijalogu je sa zgradom Levy-Charbon, podignutom 1929. u blizini. ulaz je vredan posete zbog dekora enterijera:ambiciozno smo u Kazu došli na dan, da na brzaka pogledamo taj ar deko… ostali smo dva ipo i mogli smo bar još toliko, a verujem da ne bismo sve prošli…na kraju smo se toliko umorili i prezasitili od ove lepote, da je bilo pomalo frustrirajuće… mogli smo fotografisati bukvalno sve, na svakom koraku…a kad smo već iznemogli, podelili smo se i svako je slikao po jednu stranu ulice… pa opet, sada dok istražujemo o gradu, shvatamo koliko smo toga predivnog propustili… kao što već napisah, imali smo sreće što je Kralj dolazio u posetu, pa su se glavne fasade krečile u belo…nikada ne bih pomislila da i “samo” bele, fasade mogu da budu tako lepe… e, a nikako da vam kažemo zašto je Kralj dolazio!  trebalo da zvanično otvori puštanje u rad novog modernog tramvaja, kakvog mi ovde još uvek nemamo. zamislite dvoje zaluđenika koji gledaju gore i fotogtafišu zgrade, dok im neprestano zvižde radnici koji ih opominju kada stanu na šine, a tramvaj zvrnda iz daljine i najavljuje da stiže… naravno, osim ar dekoa i secesije, ima tu još svega i svačega…zgrada zajedničkog južnoameričkog društva za hipoteke izgrađena 1929. po projektu Mariusa Boyer-a i Balos Jean-a. nakon što je došao u Kazablanku 1919, Boyer je dao veliki doprinos izgledu grada. raznovrsnost stilova u kojima je radio ima jednu zajedničku karakteristiku: majstorsvo i kreativnu silu. zgrada dobija na monumentalnosti zahvaljujući centralnom delu iznad ulaza. ovaj deo se završava terasama sa dve velike nadstrešnice, koje podsećaju na avionska krila, a možda imaju veze sa imenima avijatičara, herojima I svetskog rata, po kojima ulice ovog kvarta nose nazive:nastavljamo dalje niz ulicu, uglovi se zaobljavaju… stilovi se mešaju…      zgradu Martinet projektovao je Pierre Bousquet 1919.godine. Bousquet je prisutan u Kazablanci od 1914. i radi sve do 1952.godine. projektovao je mnogo značajnih objekata, kao što su: licej Lyautey, civilnu bolnicu, Pasterov institut, zgrade stroge i funkcionalističke. na Bulevaru Muhameda V  projektovao je centralnu pijacu, poštu i berzu, gde poštuje neomavarski stil. zgradu Marinet projektovao je u duhu secesije: krive i kontra-krive naglašavaju promenu toka duge fasade, koja dominira malim trgom između centralne pijace i zgrade  Bessonneau. 4 sprata su podignuta nad prvobitnim arkadama iz tridesetih godina. “mouqarnas” – elementi islamske arhitekture, formiraju stalaktite i završavaju ivice vertikalnih delova, koji se zaobljavaju na sledećem nivou, kako bi primili čipkane gvozdene elemente – genijalno!ovaj projekat je jedan od mnogih primera izvrsnosti u izvedbi, naročito stručnosti zidara (često Italijana) i kovača…zgradu Maroc-Soir projektovao je Marius Boyer kao sedište bivšeg marokanskog dnevnog lista “la Vigie”, kad je neomavarski stil bio diktiran za administrativne zgrade od strane Protektorata. Marius Boyer ovde koristi neomavarske elemente 20-ih godina: izražena plastika oko lučnih prozora, sa nadstrešnicama pokrivenim zelenim pločicama. izlozi u braon aluminijumu i zatamnjena stakla, ispod arkada na Bulevaru Muhameda V, dodati su osamdesetih…preko puta se nalazi zgrada u istom stilu, Privredna i industrijska komora, a u njenom simetričnom nastavku i Pošta, koju je 1918. projektovao Pierre Bousquet.preko puta, još jedna interesantna zgrada sa žutim elementima…nastavljamo dalje Bulevarom Muhameda V i otkrivamo još sveže ofarbanih zgrada, sa kombinacijom secesijskih i elemenata neomavarske arhitekture…preko puta, u nastavku, ko bi znao, još jedna belka sa secesijskim i baroknim elementima, ako je verovati kolegi – suprugu ;)ima li smisla bilo šta više komentarisati ili da vas samo pustim da uživate u belom gradu i predivnim detaljima? zgradu Grand Bon Marché projektovali su, u periodu 1929-1932, Auguste Cadet, Edmond Brion i Marcel Desmet. centralni deo građevine veoma se elegantno uzdiže nad tri prolaza i formira dekorativne zabate ukrašene mozaicima, posebno rafinirane plave i zelene metalik boje. mozaike nalazimo i sa donje površine balkona. prolazi, koji se spajaju u centralnom delu, su prirodno osvetljeni zahvaljujući staklenim površinama u gvozdenim ramovima. desno od nje, nalazi se zgrada Trianon, koju je 1935. projektovao Marcel Desmet u stilu kubizma. levo, Édmond Brion potpisuje 1947.zgradu Crédit Maroka, jednostavnog stila. monumentalni ulaz u banku radio je Raymond Subes, poznati kovač pariske umetnosti.zgradu El Glaoui (1922-1927) projektovali su Boyer Marius i Jean Balois. naručilac ove zgrade je niko drugi do čuveni paša Marakeša – Glaoui. ovo je jedna od najspektakularnijih na Bulevaru Muhameda V, projektovana u naročito uspešnom ar deko stilu Kazablanke; odiše monumentalnošću, zahvaljujući znalačkom načinu tretmana fasade: drugi i treći sprat su povezani mermernom kolonadom, koja nosi galeriju na poslednjem spratu. dva ulaza u zgradu, kao i prolaz koji povezuje Bulevar Muhameda V i ulicu Allal-Ben-Abdallah, istaknuti su vertikalama, koje se završavaju sa 4 dupleksa pokrivena crvenim i zelenim pločicama, svaki sa krovnom baštom. Antoine de Saint-Exupéry, pilot Aeropostala (i autor Malog Princa!), odseo je ovde sa svojom ženom Consuelo.zgradu Bennarosh projektovao je 1932. Aldo Manassi, arhitekta koji se školovao u Italiji, a koji je nestao bez traga u kasnim tridesetim. aktivan između 1920. i 1930, ostavlja ovu petospratnicu kao jedno od poslednjih svojih dela, snažno inspirisan ar dekoom evropskih centara, prvenstveno Bečom. tretman fasade daje čitavoj građevini jedan izuzetni vertikalni izraz: igra monumentalnih vrhova i visoki (francuski) otvori, dekorativni zabat na uglu, dupli stubovi na tri nivoa…poslednji sprat naglašen je grupama od 4 ili 5 masivnih stubova, koji se prvi vrhu završavaju braon zellige pločicama:hotel Excelsior projektovao je  Hippolyte Joseph Delaporte 1914-1916. Delaporte je autor prvih građevina koje su građene van medine, hotela Excelsior i radnji Paris-Maroc, od armiranog betona (radnje su srušene). ovaj objekat i sam je na prelazu medine, stare luke i grada budućnosti. hotel i njegova pivara ubrzo postaju glavno mesto okupljanja: dekorativne fasade podsećaju na objekte u Alžiru i Tunisu, u neo-mavarskom stilu, sa polukružnim  lukovima, zelenim i portugalskim azulejos pločicama. na uglu ulice Brahim Amraoui, ulazni hol je još uvek u prvobitnom stanju, uprkos jeftinim pultovima: ono što nas je oduševilo na ovoj…jeste secesijska dekoracija ispod (oronule) terase ;)nekoliko zgrada sa neomavarskim elementima:a pogledajte ove interesantne konzole!i čest motiv udvojenih stubova: uh, pauza nam je bila više nego potrebna… koliko god da je lepo, previše je ovo informacija za radoznale oči ;)ovo je jedna od mojih omiljenih – nažalost, nisam uspela da saznam ni ime arhitekte, ni jedan drugi detalj…a nekad objašnjenja nisu ni potrebna:dovoljno je samo pogledati ove predivne detalje… i ostati bez daha! konačno dolazimo i do čuvenog Rialta, koga je projektovao Pierre Jabin 1929. jedan je od prvih bioskopa u gradu, sa kapacitetom od 1300 mesta, pojačan sa još 400 mesta na balkonu (koga nosi greda dugačka 22 metra, bez ijednog potpornog stuba!) Bez obzira na mnoge renovacije i modifikacije, i dalje ostaje jedan od primera tipičnog ar dekoa. ideja bioskopa je bila vrlo ambiciozna: da filmovi budu prikazivani u isto vreme kad i u Parizu ili Americi!  Rialto je bilo značajno mesto jednog veoma hedonističkog grada, okrenutog ka suncu, sportu i bioskopu. nastavljamo nemu šetnju, ako ne zamerate, do prve o kojoj saznamo nešto više:  Bojan dodaje: možda je zanimljivo napomenuti da se, po prvi put u arhitektonskom projektovanju, središnji deo objekta uvlači u parcelu u odnosu na rubove zgrade u secesiji. time se dobijalo na prostoru i boljem osvetljavanju stanova. kasnije taj obrazac organizacije mase i osnove građevine primenjuje i ar deko i moderna. dosta takvih primera naći ćemo ovde… Wilaya, bivšu gradska kuću, projektovao je Mairus Boyer 1928-1936. sa Bankom Maroka je poslednja izgrađena zgrada na Trgu Muhamed V, koju je 1914.skicirao Prost, a precizirao Marrast 1920. Boyer je 1927. pobedio na konkursu za gradsku kuću, koja je izvedena 1937. glavno telo zgrade, sa zvonikom i satom, sastoji se od kolonade, trezvene i stroge, koja skriva ulaz, nad kojim se nalazi veliki balkon sa arkadama i tri monumentalna otvora uokvirena kamenom. u enterijeru, na dva sprata, galerija okružuje 3 velika unutašnja dvorišta sa biljkama. ona je udvojena na fasadi pokrivenim hodnikom, koja omogućava direktnu vezu između kancelarija. odgovarajući na zahteve koje nameće ovo zdanje, Boyer meša stilove: ar deko u predvorju i na dvostrukom stepeništu sa 2 slike Majorelle-a; i neomavarski na arkadama, zelenim i zellige pločicama na fasadi, salama za slavlja i stubovima dvorišta. rezultat je dragulj arhitekture karakteristične za upravne zgrade Protektorata: Tribunal – prvostepeni sud:s druge strane ulice…pošta, 1918-1920. izgrađena u isto vreme kad i aktuelna ambasada Francuske, naspram trga koji je još delimično vojni kamp, delo je arhitekte Adriena Laforgue, koji je uzeo, kao inspiraciju, Veliku pošti Alžira, izgrađenu nekoliko godina ranije. arhitekta je ovde napravio izuzetan spoj dekora sa zellige pločicama, naročito zelenim i plavim frizom, krovom sa zelenim pločicama, kao i prelepim plavim i crnim panelima, koji markira ulaz pod tremom. unutrašnja prostorna organizacija je smatrana u to vreme veoma inovativnom. banku al Maghrib projektovao je Brion Edmond 1937.godine, sa klasičnim, ukrašenim monumentalnim frizom od klesanog kamena, oko prozora inspirisan umetnošću Almohada.  la Princière, dragulj iz 1920, projektovao je francuski arhitekta Alexandre Cormier.  zgrada Baille & Café la chope, arhitekata Auguste Cadet & Brion Edmond, projektovana je 1931. ovo je jedan od poslednjih projekata udruženja Cadet&Brion. Fernand Baille pripada talasu preduzetnika i arhitekata koji su došli iz Alžira i Tunisa, privučeni neodoljivim usponom grada. zgrada se nalazi na ugaonoj parceli od 600 m² i sastoji od 2 sprata posvećena trgovini i 6 spratova posvećenih stanovanju (kao i 7. na uglu.) ar deko rezervisan je za 6. i 7.sprat. plave i zelene pločice stvaraju reljef  i daju iluziju tradicionalnih zellige pločica:interesantni ugao zgrade:  jedan od čuvenih ar deko hotela – Guynemer: ova zgrada nas je posebno oduševila – nažalost, nismo uspeli da saznamo ništa o njoj… “naznačeni dimnjaci na samoj uličnoj fasadi i ugaone kružne kule čine je, definitivno, originalnom” dodaje Bojan. kao i ovi zanimljivi mozaici:  Levy-Charbon zgradu projektovali su Ignacio Sansone i Paul Busutill,1929. Ignacio Sansone je stigao iz Tunisa 1920.godine. zidar, koji je postao arhitekta, udružio se sa svojim sinom Paulom Bustillom do 1939. sa 3 fasade, ova građevina sa sastoji od komercijalnog prizemlja i 5 spratova za stanovanje. prvi i četvrti sprat imaju talasaste terase inspirisane ar nuvo linijama. ar deko stil je izražen u frizu na poslednjem spratu i u vertikalnim žljebovima dve ugaone rotonde, sa kupolama pokrivenim braon pločicama, krunisanim lanternama sa plavim staklom. zgradu Liscia projektovao je Pierre Jabin 1937.godine. prepoznaje se stroga i jednostavna arhitektura, a bele i izbrazdane trake su prekinute vertikalama od sivog mermera. u prizemlju su se nalazili butici i kafe Dominique Basciano (obnovljen 70-ih) i bioskop Lux, danas zatvoren. podovi i zidovi ulaznog hola na dva nivoa pokriveni su pačvorkom od mermera (porodica Liscia je bila vlasnik radionice za izradu mermera.) terasa na 7.spratu, na kojoj se nalazi apartman-bašta, oivičen je perforiranom betonskom pergolom. e, ovde smo već bili na kraju snaga, a činilo se da nismo obišli ni polovinu onoga što smo želeli da vidimo… u samo jednom deliću ovog velikog grada!ipak, nastavljamo! jer, kako odoleti svoj ovoj lepoti koju imamo priliku videti sad i ko zna kad? naravno, mene uvek najviše obraduju secesijski detalji…ne znam kako se ovo desilo, biće da je od umora – slikali smo ovu malu i simpatičnu, a onu do nje nismo uopšte! a potpuno je neverovatna – vidite, pomalo korbizjeovska!zgradu Assayag projektovao je Marius Boyer 1930-1932. dvadesetih godina planirano je da se delovi luke pretvore u poslovni deo grada. Eirik Labonne, generalni sekretar za stambena pitanja, ohrabruje arhitekte i urbaniste da projektuju visoke zgrade. Boyer ovu zgradu pravi iz dva dela, od 4 i 8 spratova, odvojenu unutrašnjom ulicom koja pokriva garaže u podrumu. na Aveniji Hassan Séghir, 3 spojena b+loka se spuštaju u nivoima, stvarajući velike terase ispred stanova, a na vrhu se nalaze 3 dupleksa. osim 3 stepeništa, oko 90 stanova organizovano je tako da im omogući da su osvetljeni sa tri strane i da su izolovani, sa zajedničkim vertikalama umetnutim između njih (stepenice, liftovi, vertikale za otpad):direktno su osvetljeni i provetravani prozorima naglašenim na tri kule. na 8.spratu se nalazi zajednička terasa za sušenje veša. ovaj objekat neodoljivo podseća na neka dela Parižanina Henri Sauvage, u konstruktivističkom maniru. zgradu Attijariwafabank (Ex-B.C.M.) projektovao je, opet, Marius Boyer 1929. inspirisana kubizmom, zgrada ima dve kule na uglovima, ostavljajući centralni deo otvoren ka ulici, što omogućava prirodno osvetljenje bankarske hale, koja je duplo veće visine. kubistička strogost je umanjena upotrebom kamena, koji ističe vertikale i povezuje periferne galerije poslednjeg nivoa, dajući stilizovani izgled kazbe južnog Maroka. i zgradu Levy-Bendayan projektovao je Marius Boyer iste godine (1929.) kasnih dvadesetih, Boyer pokreće nešto radikalnije među svojim savremenicima. uklanjanjem kontinuiranog fronta i usklađivanjem sa unutrašnjim dvorištem, on predlaže fasade u duhu Bauhausa, usečene ispod nadstrešnice u prizemlju, praveći 4 otvorena dvorišta. sukcesivno smanjenje visine ka centru osvetljava svaki od 45 stanova, koji su povezani kružnim stepeništem: na raskrsnici ulice Ferhat Hachad i avenji lalla Yacout dominiraju dve kule povezane mostom. ova zgrada je zasigurno jedna od najspektakularnijih u centru grada, po mišljenju i njihovih stručnjaka, a i nas! zgrada desno je Bendahan, a projektovao je Edmond Brion 1935.godine. nakon ove godine i dovajanja od kolege Cadet-a, Brion se odvaja od neomavarskog i ar deko stila, karakterističnog za njihova zajednička dela. on počinje da gradi u modernom stilu, svetlo i pregledno, a ovaj projekat je lep primer za to. zgrada je na trapezastoj parceli i sastoji se od poslovnog prizemlja i 4 sprata za stanovanje, uključujući i 3 apratmana sa 3-4 sobe. najmanjoj fasadi, koja gleda na Trg 16.novembra, dodat je peti i šesti sprat sa tankom nadstrešnicom zaobljenih uglova.  Bojan: oronule fasade sa klima uređajima, prljave i haotične ulice sa gomilom tezgi, prodavaca i pogrešno parkiranih automobila, podsećaju na Beograd devedesetih!za kraj, još par modernijih osvarenja: jedno veoma neobično:  do potpuno modernog dela stare luke Kazablanke:  za kraj, ono što smo videli samo iz autobusa na putu za Marakeš je Crkva Svetog srca, koju je projektovao arhitekta Paul Tournon. početkom 30-ih godina, završen je prvi deo crkve, a drugi tek 1953. monumentalnih dimenzija (33m ispod luka, 75 m dužine), potpuno izgrađena u armiranom betonu, svojom neopterećenom i elegantnom strukturom ističe vrednost prozora koji se ritmično ponavljaju i ukrašavaju hor i veliku kompoziciju veoma stilizovanog Hrista, ugrađeni u betonsku mrežu sa geometrijskim motivima koji podsećaju na arapkso-andaluzijsku arhitekturu. tornjevi imaju izgled minareta, iako novi grad još uvek nema džamiju. biskup crkvu daje gradu 70-ih, pa je ona danas sedište kulturnih događaja: izložbi, koncerata, modnih revija… ono na šta, nažalost, nismo naišli su: hoteli Transatlantique i Volubilis i klanica u istočnom delu grada… kaže Bojan da ćemo se vratiti jednog dana. ja, koja ne volim povratke, kad nas još toliko toga čeka, mislim isto – dovršićemo ovu priču jednog dana… detaljima enterijera i imenima preostalih zgrada ;)i vidimo se u Gradovima Boje Zemlje ;)

Share this...

Facebook

Pinterest

Twitter

Linkedin