kada me je arhitektica Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, Bosiljka Tomašević, pozvala početkom godine  da održim jedno predavanje o blatnim malterima u Rogljevačkim pim/v/nicama 18.juna, naravno da sam pristala. Samo, nisam ni slutila kakva se sjajna organizacija i ekipa ljudi krije iza svega toga :)malo pre odlaska saznala sam da je u pitanju 11 regionalni restauracijski kamp u organizujaciji  ChWB (Cultural Heritage without Borders), švedske nevladine organizacije sa sedištem u Sarajevu, koja se bavi veoma zanimljivim stvarima u regionu, a koju vode sjajna Lejla Hadžić i njen kolega Jon iz Kanade! sve je bilo organizovano na veoma profesionalnom nivou, onako, da čovek ne poveruje da je u Srbiji! dakle, sve je moguće i hvala im na tome :) a osim Lejle i Jon-a, Bosi su pomagale i četiri sjajne volonterke Zavoda. e, a da vam ispričam sad kako je priča tekla…

vozač Bane iz Zavoda čekao me je u Beogradu, pa smo otišli na aerodrom po engleskog profesora Andrew Shepherd-a, direktora kursa za konzervaciju na  AAschool i krenuli u 4-časovnu avanturu do Rogljeva! vozač Bane postao je vodič Bane, pa je naše prvo stajanje bilo u “srpskoj Boki Kotorskoj” kod Golupca – kakva lepota!potom i kratki predah u samoj golubačkoj tvrđavi (wikipedia) na ulasku u Đerdapsku klisuru… impresivno!  put nas je vodio pored “ćumurana”, gde se svi stanovnici bave proizvodnjom ćumura… da sam videla fotografije, rekla bih da je negde u Africi, a ne usred Srbije :)  dobro “namirisani” dimom, nastavili smo put za kamionom što prevozi ćumur..  do napuštenih Štubičkih pimnica… od drveta i zemlje! kakva šteta što su napuštene…malo krupnijih kadrova i slojeva blatnih maltera sa slamom…            do konačnog odredišta – neobičnog sela Rogljeva :) inače, vinova loza je u okolini Negotina gajena još u rimsko doba, a  dok je sedamdesetih godina 19. veka filoksera harala vinogradima Francuske, ovo područje izvozi vina za Francusku, Austrougarsku, Nemačku, Rusiju, jer je domaća loza uzgajana na živom pesku uz obale Dunava kojoj filoksera nije mogla da naškodi. sela Rajac, Rogljevo i Smedovac imaju i najmirisnija crvena vina koja su srećan spoj dobre zemlje, puno sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara. (boomtaxi)eto objašnjenja otkud ove bogate kuće u jednom tako zabačenom selu! medaljon koji se ponavlja na tri kuće u nizu :)i sokače blizu kog je bio i naš smeštaj! put sa neobičnim ogradama od kamenih gromada, vodi nas do samih pimnica, koje se nalaze iznad sela…potpuno neočekivano, umesto par podruma koje sam zamislila, dočekalo nas je oko 120 kuća! a kažu da ih je nekad bilo čak i 300!mnoge su nestale u požarima ili ih je zub vremena načeo, a danas je oko 50 u funkciji proizvodnje vina i ugostiteljstva…većina ima podrume i zidove od kamena, sa četvorovodnim krovovima od ćeramide. ali, ima i onih koje su od drveta (pritesanih talpi) i olepljene zemljom i slamom, što je bio i razlog mog dolaska :)ono što mi se posebno svidelo je način na koji su ove kućice postavljene, male ambijentalne celine koje stvaraju, kao i statue-stubovi posvećene vinu, koje izgledaju potpuno paganski… uz drvene buriće i vinovu lozu, mmm…kuće su vrlo jednostavne, a najlepši ukras im je portal, koji je drugačiji na svakoj kući…nakon jutarnjeg predavanja (pred 20 studenata iz Grčke, Bugarske, Crne Gore, Bosne i Srbije), zaputili smo se do krajnjeg odredišta – 3 pimnice na kojima studenti rade zajedno sa majstorima…  jedna od grupa radila je na kamenu,druga na kući od drveta (koju ćemo sledeće godine olepljivati blatom), a treća grupa na blatnim malterima :) a evo i kućice. njihov zadatak bio je da skinu delove maltera koji nisu dobro fiksirani, kako bi se na tim delovima napravili novi…  zadatak nimalo lak, naročito ako znamo da se zemlja ne lepi za blato, a ne možemo raditi ni trščanu podlogu, kao ni ekserčiće, a ni zasecanje svake talpe (jer su u pitanju objekti pod zaštitom i moramo da radimo na način koji su to oni nekad radili…) osim toga, i zemlja koju smo dobili (zvana: “muljak”)  nije ista kao zemlja sa kuće… ono što smo uradili jeste da testiramo upotrebu ove zemlje bez slame, kao i sa 15%, 25% i 50% i vidimo šta daje najbolje rešenje… koje će oni primeniti u naredne dve nedelje (sa Fadilom, majstorom sa Kosova koji vodi ovu radionicu…)a zajednički smo došli do još jedne ideje: da sav otpali malter (glinovitiji, sa slamom), recikliramo i iskoristimo za vrlo tanak prvi sloj koji će naneti rukama na drvene talpe i na taj način pospešiti prianjanje narednog!čekam da mi jave rezultate i nadam se da ću sledeće godine ostati sve vreme trajanja kampa, kako bismo zajednički prošli kroz čitav proces i sve slojeve!do tad, pratite ove kampove i, ako ne pre, vidimo se u Rogljevu sledećeg septembra :)

Share this...

Facebook

Pinterest

Twitter

Linkedin