instalacija od nepečene zemlje na Bijenalu arhitekture u Veneciji

Budimpešta, Venecija / maj-oktobar 2022.

XVII Bijenale arhitekture u Veneciji trebalo je da se održi 2020. godine, ali je, zbog situacije sa pandemijom, otvoreno godinu dana kasnije i trajalo je od maja do novembra 2021.

Tema Bijenala, koju su postavili predsednik Paolo Barata i kustos Hašim Sarkis 2019. godine, bila je „Kako ćemo živeti zajedno?“


Sticajem okolnosti, sa dvojicom kolega sam radila predlog za Srpski paviljon na Bijenalu, ali naš predlog nije prihvaćen. Nedugo potom, stiže poziv iz arhitektonskog studija „MADA“ da se priključim u realizaciji njihove projektne ideje za Mađarski paviljon za isto Bijenale.


„Ludwig Muzeum – Muzej savremene umetnosti“ iz Budimpešte, koji od 2015. godine vodi proces selekcije za Mađarski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji, odabrao je temu „Othernity. Reconditioning Our Modern Heritage“ i pozvao dvanaest mladih arhitektonskih biroa iz Centralne i Istočne Evrope (Mađarska, Estonija, Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija, Ukrajina, Slovenija, Srbija i Severna Makedonija) da ponovo promisle dvanaest čuvenih modernih zgrada u Budimpešti. Više o drugim radovima možete naći i ovde. Arhitektonski studio „MADA” izabran je, od strane kustosa Danijela Kovača (Daniel Kovacs), za predstavnika Srbije na ovoj prestižnoj izložbi.


Arhitektonski studio „MADA“ iz Beograda čine arhitekti Nikola Andonov, Aleksandar Ristović i Stefan Stojanović. Iako mladi, iza sebe imaju veliki broj projekata (Bijenale u Veneciji, EKSPO paviljon u Milanu, spomen park u Kuvajtu, kompleks mešotive namene u Beogradu i stambeni blok u Užicu), dobili su mnoga nacionalna i međunarodna priznanja i nagrade (nagradu Ranko Radović, Amiri Diwan, STRAND i BASE2), a njihovi radovi su objavljeni na raznim onlajn i štampanim profesionalnim platformama i u časopisima.


Zadatak koji su dobili za Mađarski paviljon bio je predlog konzervacije gradskog centra Kelenfold, koji su projektovali Ištvan Zilahi (Istvan Zilahy) i Jožef Bada (Jozsef Bada), a koji je izgrađen 1973-1979. godine.

MADA projekat naziva „1.250.000 m3“, zbog suštinskog pitanja koje u svom radu postavljaju: „Kako se može sačuvati 1.250.000 kubnih metara praznine?“

i zaključuju:

„Kako gradovi postaju gušći i zasićeniji nego ikad, čini se da istinska zasluga moderne arhitekture ne leži u vanvremenskim oblicima koji su joj nekada omogućili da pobegne od lokaliteta i specifičnosti, već pre u sjajnoj velikodušnosti prostora koji savremeni objekti zauzimaju i štite.“

Teorijsko promišljanje prati i model, koji je zamišljen kao laka, prozračna konstrukcija od klirita (maketa postojećeg objekta u svoj svojoj krhkosti), na koju se postavlja 10 elemenata od nepečene zemlje, simbolično predstavljajući zgradu koja bi zamenila postojeću, odnosno šta bi značilo da se postojeći prostor praznine ispuni – težinom.


Kako bi se izveo ovaj model, pozvali su nas da o tome zajedno promislimo. Kako do sada nismo imali iskustva sa pravljenjem ovakve vrste instalacije, pred nama se našao veliki izazov.


Početna ideja je bila da se napravi 10 elemenata 60h60 cm u osnovi i 20 cm visine od nabijene zemlje. Međutim, kako nismo ovo mogli da radimo u Budimpešti i kako smo, zbog transporta, bili ograničeni težinom modela, morali smo da tražimo druga rešenja.


Sa kvadratne forme, MADA arhitekti su se odlučili za kružnu, te je za nju izrađena metalna oplata, a tehniku naboja zamenili smo mešavinom zemlje i slame (tzv. „light clay” tehnika), što se pokazalo kao bolje / lakše rešenje. Ipak, odlučeno je da se gruba struktura slame i zemlje pokrije blatnim malterom sa sitnim kamenčićima, kako bi se simulirao naboj. Pokušali smo da cilindrima promenimo boju, dodajući nekoliko različitih pigmenata, da bi na kraju bilo odlučeno da to bude oksidni kajsija pigment. Svi cilindri su omalterisani na isti način, spakovani u drvene kutije i poslati u Budimpeštu. Tamo su postavljeni, fotografisani i, zajedno sa ostalim eksponatima, poslati u Veneciju.


Da bismo dobili mogućnost da vidimo kako instalacija izgleda uživo (i, po potrebi nešto popravimo, ako se oštetilo prilikom transporta), prijavili smo se za javni konkurs „Ministarstva kulture i informisanja“Mobilnost umetnika, kroz koji smo dobili sredstva za putne troškove kako bismo i mi iz KFZ-a i kolege iz MADA studija, mogli da odemo u Veneciju, što smo i realizovali u poslednjoj nedelji avgusta.


Za nas iz KFZ-a ovo je bio prvi odlazak na Bijenale arhitekture u Veneciji, pa je samim tim sve imalo još veći značaj. Iako se odlazak iskomplikovao zbog brojnih dokumenata koje je bilo potrebno pripremiti kako bismo neometano prešli granice, uspeli smo u nameri da stignemo do Venecije. Sa velikom pažnjom smo obišli sve paviljone i sve postavke, a bili smo posebno ponosni kada smo videli objekat Mađarskog paviljona, građen u stilu secesije (koji je kasnije pretrpeo dve obnove) i bila nam je čast da se naša instalacija nalazi baš u njemu.


Nakon Bijenala, obišli smo i Arsenale, koje je ostavilo još jači utisak na nas – i svojom monumentalnošću, ali i velikim brojem manjih i veoma zanimljivih instalacija.


Osim zbog naše postavke, odlazak nam je veoma značio, jer smo imali priliku da uživo vidimo promišljanja velikog broja zemalja o postavljenoj temi, ali i velikog broja poznatih i priznatih arhitekata i drugih umetnika. Verujemo da će ovaj odlazak inspirisani još mnoge nove projekte i saradnje u budućnosti.


Nepečena zemlja se, kao materijal, zaista retko pojavljuje na Bijenalu i to tek poslednjih par godina i veoma smo ponosni što je ovaj, glavni element Panonske nizije prisutan na ovom prestižnom događaju.

rad je (u malo izmenjenoj verziji) pisan za Glasnik Društva konzervatora Srbije br.45.

o ovom projektu su pisali portal zrenjaninski i DANAS.

Leave a Reply

Your email address will not be published.